Razgovor fra Janka Bubala s vidjelicom Vickom:

J - I, kad je to tako, daj ispripovijedaj mi kada i kako je došlo do prvoga ukazanja? Najprije reci kada je to bilo?
V - Fra Janko, ta, to barem svak zna, ali evo kad oćeš: prvo ukazanje je bilo na Ivanjdan, 24. 6. 1981. godine.
J- Znaš li , barem otprilike, u koliko sati?
V - Nekako iza pet popodne.
J - Sad mi reci nešto opširnije kako se to dogodilo i kako si se ti tu našla?
V - Ma, to je duga priča. Oću li pričat sve ili samo ono glavno?
J - O svemu. I to: što više, to bolje, da bi nam jednom taj, da tako kažem, sudbonosni čas bio što jasniji.
V - Dobro. Ja ću govorit, ali ti mi moraš pomagat svojim pitanjima, jer ko zna kud ću ja otići...
J - Dobro, Vicka. Ja ću ti sigurno i dosaditi svojim pitanjima, ali daj ti počni!
V - Pa, evo, ovako: Kako i znaš, taj dan bila je svetkovina. Ali ja nisam išla na misu jer sam morala ići u Mostar na 'produžnu' nastavu.
J - Kakvu produžnu nastavu?
V - E, bila sam pala iz matematike, pa su nas zvali na tu produžnu.
J - Dobro. A onda?
V - Došla sam kući nekako ako podne. Bila je strašna vrućina i stiska u autobusu, pa znaš kako je.
J - I, onda?
V - Kad sam se malo odmorila, nešto sam jela i zaspala. A malo prija toga naišle su k meni Mirjana i Ivanka. Mi smo se već izjutra bile dogovorile da ćemo prid mrak malo izać na. šetnju. Mi srno ti uvijek bile zajedno.
J - Dobro. Pa onda?
V - Ja sam slatko zaspala. Dosta sam spavala, a onda me je probudila sestra Zdenka. I, varala me je, da odmah ustanem, da ću zakasnit u školu. I, tako.
J - Biva, bila si se teško razlijenila?
V - Ma nisam se baš tako razlijenila, nego eto šta ću.
J - A, onda?
V - Ustala sam, obukla se i pošla tražiti Ivanku i Mirjanu.
J - Gdje si ih tražila?
V - Najprije sam pošla u Jakišine matere. Ona je Mirjanina tetka, pa mislim, sigurno su tu.
J - I, tu si ih našla?
V - Ne, ne! One su bile tu, ali su onda otišle ko na šetnju, a njoj su rekle da one odoše onim makadamom k Čilića kućam, a kad ja dođem, da iđem za njima.
J - Tako je to onda i bilo?
V - Jest. Ja sam malo pošla tim makadamom i ugledala sam nji dvi i malu Milku Filipovu. Sve tri su se u nešto zabuljile i nekakve ko poplašene. Mašu mi rukom da dođem. Ja požurim, ali nešto mi čudno... U što su se one tako zabuljlile!?
J - A u što?
V - Kad sam došla do nji, one mi sve uglas kažu: »Vicka, eno Gospe!« Ma, šta je njima? Kakve Gospe! Ja sam stvarno pomislila da one vide zmiju, pa da me varaju. Zgrabila sam papuče s nogu i pobjegla bosa - ko luda.
J - Kamo si pobjegla?
V - Pa, dolje kućama. Da kud ću!
J - I, tako ti toga dana nisi ništa vidjela?
V - E, čekaj. Nisam ja još svršila.
J - Pa, dobro. Hajde pričaj!
V - Ja sam se dolje nad kućama zaustavila i udarila u plač. Samo bi plakala. Kako se oni igraju s Gospom! I, tako. Nisam znala ni kud bi ni šta bi.
J - Tako si valjda onda otišla kući?
V - Ne, ne. Dok sam ja tu bila, naišla su ona dva Ivana.
J - Koja dva Ivana?
V - Ivan Stankov i Ivan pok. Joze. Nosili su nešto jabuka u jednoj najlonskoj vrećici.
J - I, valjda te pomudlili jabukama?
V - Jesu, ali meni nije bilo do jabuka. Nego, samo mi se vrtilo u glavi ono »eno Gospe«.
J - A što se najposlije »izvrtilo«?
V- Ja sam kroz plač zamolila Ivana Stankova, da odemo gori k onim trima što kažu da vide Gospu. Ivan me je posluša, i pošli smo gori. Jasam mu govorila: »Ne moramo je mi vidit, ali da odemo... «
J - Ivan te je valjda poslušao?
V - Pa, je - da šta je!
J - A kad ste došli gore?
V - Oni su nam pokazivali gdje je Gospa. I, onda smo je i mi ugledali. Ivan je odmah pobjegao preko ograda. Bacio je i jabuke i sve.
J - A ti?
V - Ja sam ostala i gledala.
J - A šta si zapravo vidjela?
V - Pa, vidjela sam ko neku divnu djevojku s djetetom u naručju. Stalno ga je nešto ko otkrivala i pokrivala. I, mavala nam je rukama da dođemo k njoj.
J - A vi? Je li itko išao?
V - Niko! Ko je smio od stra i pomislit?
J - A zašto vam je pakazivala to dijete?
V - Ko zna! Možda da ga bolje vidimo.
J - I koliko si ti tako tu ostala?
V - Ne znam pravo. Možda pet-šest minuta. I onda sam opet pobjegla.
J - Kamo?
V - Kući da kud ću! Bila sam strašno radosna ali i uplašena. Bilo me je stra, a bilo mi i drago.
J - A šta, kad si došla kući?
V - Zavalila sam se u otoman i stalno sam plakala. Samo mi se plakalo, plakalo.
J - A kako se tu tada kod Gospe našla mala Milka Filipova?
V - Ma, nije to važno. Sad bi morala početi priču opet iz početka.
J - Ne priču, nego reci, ako znaš, samo to, jer i to je zanimljvo.
V - Dobro. Evo, vako: Kad su Ivanka i Mirjana bile otišle na šetnju, Ivanka je odjednom ugledala Gospu i rekla je to Mirjani. A Mirjana joj je rekla: »Ajde, kakva Gospa - oklen će se nami ukazati Gospa!«
J - Mirjana je, biva, tada nije ni vidjela?
V - Ne, ne. One su onda pošle kući tražit mene, ali na ulazu u selo, srela ji je mala Milka i zamolila da pođu s njom, da puste iz ograde ovce.
J - A čije su bile ovce?
V - Milkine, jer ni Ivanka ni Mirjana nisu tada uopće imale ovaca.
J - I, šta onda?
V - Milka je pustila ovce, i onda su se zajedno vraćale u selo.
J - Dobro. Vratile se u selo i...
V - Ma, čekaj! Nije to baš tako.
J - Šta li je sad?
V - Evo, šta je: Dok su se one vraćale u selo, Ivanka je opet ugledala Gospu na istomu mjestu. Rekla je to njima. One pogledaju: vide je i one. - Gospa, i gotovo! Iza toga sam onda stigla i ja, a već sam ti rekla šta je i kako je onda bilo.
J - To je dobro. Nego, reci mi: kako se tu našao Ivan pok. Joze?
V - E, on je bio s onim Ivanom Stankovim. I kad smo mi pošli gori, i on je pošao za nami.
J - A je li on išta vidio?
V - Vidio je i on, ali nije jasno ko mi.
J - Je li itko tada išta čuo da vam je Gospa govorila?
V - Nije nitko ništa, samo smo vidili da nam je mavala rukama da dođemo. I pokazivala nam je ono dijete.
J - Dobro. A je li Gospa tada svakomu izgledala isto?
V - To ne znam. Bila je dosta daleko, pa...
J - Ti si se, kako si rekla, vratila kući prije Ivanke i Mirjane.
V - Malo prije. Gospa je otišla, onda i one kući.
J - A što kod kuće? Jeste li išta od toga drugima pripovijedali?
V - Pa, da šta smo nego pripovijedali!
J - A oni?
V - Bilo je svašta! Neko je možda i povjerovao, neko se čudio, neko je to tumačio vako, nako onako; da je to bio »leteći tanjur«. I, tako. Ma, svašta se govorilo.
J - I, tako se onda otišlo na spavanje?
V - Pa, da kud ćeš! Trebalo je ujutro zorom brati duvan, čuvati stoku. I, svašta. Znaš kako je!
J - Dobro. A još ovo: Kako je Ivanki palo na pamet, da tu svijetlu djevojačku Pojavu odmah nazove Gospom? Kako nije na štogod drugo pomislila?
V - Ja to ne znan. A na koga će pomislit? Divna mlada majka s dijetetom. Kruna oko glave. Gospa ko Gospa!
J - Dobro. Onda ćemo i mi od sada tu svijetlu Pojavu slobodnije nazivati Gospom.

Osmrtnice ba

Zanima te i ovo?
Fra Jozo Zovko je mučenik za Gospu Međugorsku
18. Rujan 2019.
Koristimo kolačiće kako bi Vam pružili bolje korisničko iskustvo i prilagodili sustav oglašavanja. U skladu s novim smjernicama privatnosti, moramo Vas upitati za pristanak prilikom korištenja kolačića.
Saznaj više Prihvaćam Odbijam